Iako je ne­ka­da za­po­šlja­va­la od 600 do 800 rad­ni­ka u fa­bri­ci Tek­stil­ne in­du­stri­je i kon­fek­ci­je „Ta­ra“ već vi­še od dva­de­set go­di­na ne­ma pro­iz­vod­nje. Od po­je­di­nih rad­ni­ka smo do­zna­li da su pro­ble­mi po­če­li po­čet­kom de­ve­de­se­tih, još pri­je uvo­đe­nja sank­ci­ja SRJ, a da je pro­iz­vod­nja u pot­pu­no­sti ob­u­sta­vlje­na 1995. go­di­ne. Bez po­sla je osta­lo vi­še sto­ti­na rad­ni­ka, od če­ga je de­ve­de­set od­sto bi­lo že­na. Rad­ni­ci pri­ča­ju da su po­sla­ti na bi­ro ra­da bez ika­kvih ot­prem­ni­na, a da su tek ka­sni­je do­bi­li po 1,9 hi­lja­da ot­prem­ni­ne, ko­ju su če­ka­li go­di­na­ma, kao i sve osta­le žr­tve tran­zi­ci­je. Ve­ći­na rad­ni­ka je traj­no osta­la ne­za­po­sle­na, a sje­ća­ju se da su do de­ve­de­se­tih go­di­na pro­iz­vo­di­li za iz­voz, kao i da su nji­ho­vi pro­iz­vo­di sti­za­li u ta­da­šnju za­pad­nu Nje­mač­ku.
U mo­men­tu ka­da su oče­ki­va­li no­ve po­slov­ne po­du­hva­te, uve­den je ste­čaj i sve je kre­nu­lo niz­br­do. Sje­ća­ju se sa­mo da je ime­no­van ste­čaj­ni uprav­nik, a po­tom je usli­je­di­lo sla­nje na bi­ro ra­da i fa­bri­ka vi­še ni­je iza­šla iz ste­ča­ja.
Biv­ši rad­ni­ci „Ta­re“ da­nas iz stra­ha ne že­le da jav­no pri­ča­ju o svim de­ša­va­nji­ma, jer se pla­še da će se za­mje­ri­ti vla­sti­ma, i ti­me, ka­ko ka­žu, ote­ža­ti svo­joj dje­ci za­po­sle­nje. Iz De­mo­krat­ske Cr­ne Go­re po­ru­ču­ju da je tek­stil­na in­du­stri­ja pod vla­šću DPS-a pro­šla isto ona­ko kao i sve dru­ge pri­vred­ne gra­ne. Je­di­na raz­li­ka je u to­me što je tek­stil­na in­du­stri­ja u pot­pu­no­sti ne­sta­la, a po­je­di­ne gra­ne još uvi­jek pre­ži­vlja­va­ju, bez mo­guć­no­sti da u ova­kvim uslo­vi­ma op­sta­nu.
– Ni tek­stil­na in­du­stri­ja ni­je osta­la imu­na na uda­rac DPS-a, ko­ji pret­hod­no ni­su pre­ži­vje­le ni osta­le gra­ne pri­vre­de u Plje­vlji­ma. Jed­na vr­lo pro­fi­ta­bil­na gra­na pri­vre­đi­va­nja, ka­rak­te­ri­stič­na po že­na­ma ko­je do­mi­ni­ra­ju u pro­iz­vod­nji, ne­sta­la je bez po­ku­ša­ja ula­ga­nja, opo­rav­ka i bi­lo ka­kve stra­te­gi­je. Po­sto­ji na sto­ti­ne po­zi­tiv­nih pri­mje­ra u re­gi­o­nu ka­ko ta­kve fa­bri­ke za­po­šlja­va­ju na hi­lja­de rad­ni­ka i funk­ci­o­ni­šu kao ko­o­pe­rant­ske čak i u ve­li­kim svjet­skim kom­pa­ni­ja­ma. Ka­da pre­o­vla­da in­te­res po­je­di­na­ca i pro­fit uže gru­pe, on­da su kraj­nji bi­lan­si za­tvo­re­ne fa­bri­ke i sto­ti­ne ne­za­po­sle­nih – iz­ja­vio je od­bor­nik De­mo­kra­ta u lo­kal­nom par­la­men­tu Ni­ko­la Rov­ča­nin ko­men­ta­ri­šu­ći slu­čaj plje­valj­ske tek­stil­ne in­du­stri­je.
On je ka­zao da je u či­ta­voj pri­či naj­te­že to što ni­ko vi­še ne po­mi­nje ne­ka­da­šnje rad­ni­ke „Ta­re“, što su oni osta­vlje­ni na cje­di­lu bez va­lja­ne po­mo­ći i bez mo­guć­no­sti da se za­po­sle.
– Tu­žno je što je ova­kva vlast za­tvo­ri­la i sta­vi­la pre­pre­ke na sve pu­te­ve ko­je su mo­gli od­ve­sti ka opo­rav­ku tek­stil­ne in­du­stri­je u Plje­vlji­ma. Za­to je ključ­no pro­mi­je­ni­ti one ko­ji za­tva­ra­njem fa­bri­ka gra­de svo­ja car­stva, ko­ji pro­duk­ci­jom ne­za­po­sle­no­sti stva­ra­ju i uve­ća­va­ju svoj pro­fit bez gor­njih gra­ni­ca – re­kao je Rov­ča­nin.
U sa­da­šnjim objek­ti­ma ne­ka­da­šnje fa­bri­ke „Ta­ra“ smje­šte­na je gra­nič­na po­li­ci­ja u Plje­vlji­ma, kao i ca­rin­ski ter­mi­nal. O pro­iz­vod­nji na­rav­no ne­ma ni ri­je­či, a je­di­ni je pri­hod to što po­li­ci­ja i ca­rin­ska slu­žba pla­ća­ju za­kup pro­sto­ra. B. Je.


Ne­kad ra­di­lo 11 hi­lja­da lju­di

Za­ni­mlji­vo je i to da je 1987. go­di­ne u Plje­vlji­ma ukup­no bi­lo upo­sle­no oko 11 hi­lja­da rad­ni­ka, a da se oko 10 hi­lja­da na­la­zi­lo u di­rekt­noj pro­iz­vod­nji, od če­ga je oko osam od­sto ta­da­šnje rad­ne sna­ge bi­lo za­po­sle­no u tek­stil­noj in­du­stri­ji.
Da­nas u Plje­vlji­ma ne­ma tek­stil­ne in­du­stri­je, od­no­sno pro­iz­vod­nje tek­sti­la u vi­du in­du­strij­ske pro­iz­vod­nje.